27.9 – 11.10.2018.
Živiš s onim kartama koje ti život podeli.
Mi smo ti koji moramo da učinimo stvari odgovarajućim.
Bob Dilan, “Hronike”
Mentalni ekran
Šta je intelektualni, a šta vizuelni realizam, odnosno, da li crtamo/slikamo stvari onakve kakve znamo da jesu (i čime je strukturirano to naše znanje) ili ih slikamo onakve kakve nam izgledaju, filosofsko je pitanje (od Platona do egzistencijalizma). Ova dilema prati slikarku Selma Đulizarević Karanović još od sredine 90-ih godina, na početku njene karijere, kada fundira poetiku sopstvenog rada na tradicijskom poimanju slike; slikano polje kao mentalni ekran na kojem se projektuje jedan složeni svet odnosa ljudi, ideja, situacija, pojava… Možemo verovati u staru istinu da nema velikih i malih ili zastarelih tema već se koncepti i teze zasnivaju, pre svega, na pitanju umetničke ideje, njene elaboracije, provodljivosti sistema i situiranja problema u kontekst vremena.
Stvarno i/ili moguće
Traganje za idealima zajedničkog/porodičnog života i ambijentom lične sreće usmerio je i tematski okvir ovog slikarstva ka porodičnim scenama i fragmentima privatnog života sa elementima autobiografskog. U vazduhu već lebdi otvoreno pitanje o principu ne/zadovoljstva Persone i Senke. Reklo bi se, Selma Đulizarević upravo kroz slikarski rad nastoji da razreši dualitet stvarno i/ili moguće, lični život i projekciju svoje unutrašnje slike u spoljašnji svet rizikujući, pri tom, ne/razumevanje i pogrešnu percepciju Drugih. Kroz rad pokušava da savlada opasnosti i zamke koje određene konvencije nose kada se traži adekvatni grafički i pikturalni ekvivalent.
Šta sve žene trpe radi lepote
Danas je vidljiva potreba Slikarke da njen rad ovlada prostorom – ambijentom, a bajkovitost sa elementima subverzivnog stukturiše idejni koncept novih kolaža i krinolina. Svoj afinitet za scensko i scenično ona razvija u dijalogu sa istorijskim kostimom i vremenima žena-dama, kada se gospodstvo ogledalo i u pažljivom dres-kodu. Projekat sa korestima-objektima vodili su dalje u još razvijeniji sistem posvećen vizuelnoj igri sa krinolinama i kreacijama scenskih kostima po sopstvenoj estetskoj meri.
Krinolina-kavez (ili pitanje identiteta i integriteta)
Dugačka suknja ili haljina obeležila je žensku modu kroz vekove. Haljina-kavez u kojoj je žena nedodirljiva, pravi se od čvrstih obruča preko kojih se spušta podsuknja, a potom gornji sloj čipke ili nekog drugog finog materijala. Pobornici veće slobode za žene optuživali su kreatore da su ženu namerno stavili u kavez i tako joj dodatno vezali ruke. Kako bilo ko može dobro da se oseća ako nosi gomilu čelika na sebi (ma kako on bio lak), i preko toga još metre i metre materijala? Pravi je izazov nositi krinolinu, ali uprkos svim teškoćama, u njoj se pripadnice lepšeg pola osećaju sasvim posebno, jedno je od mišljenja današnjih kreatora venčanica.
Ka Trnovoj Ružici
Slikarski čin – koordinacija psihomotornih aktivnosti – služi artikulaciji opažanja, sećanja, osećanja i drugih doživaljaja koji se mogu povezati sa detinjstvom i vremenom igre. Sami koreni estetskih iluzija vezuju se za rano detinjstvo, životni period u kojem su sva deca likovno darovita. Na neki način ovo aktivno ponavljanje pasivnih doživljaja osujećuje sudbinske dileme o Dobitnicima i Gubitnicima a jedinstvo, ravnoteža i stabilnost ličnosti, makar u fragmentima, osvajaju novi životni prostor. Tu su bajke prevedene u privatne situacije i modifikovane u poetski zgusnuta stanja.
Bajke
Bajke se, kao i snovi, služe jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz dubina nesvesnog. „Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda nije supstitut, već legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas.” (G.Olijić, Poetika bajke)
Trnova Ružica u đul-bašti
Obilje cveća postaje metafora ljubavi i rajskih vrtova. Na pitanje: čime hranite Vaš rad? Slikarka bi verovatno odgovorila elementima floralnog i folklornog, persijskim tepisima i ružama, modelima naše kulture. I zaista, u koloristički raskošnim i mirisnim đul-baštama Selme Đulizarević žive princeze (iz bajki) spremne da ulepšaju i naše snove. Trnova Ružica je jedna od njih. Bajka, riznica arhetipova „iskonskih slika“ i simbola koji dolaze iz kolektivno nesvesnog (Jung) sadrži toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg. Na taj način figure iz bajke postaju nosioci naših sopstvenih projekcija, a u doživljaju bajke krije se izlečenje.
Psihoanalitičar dr Bruno Batelhajm
Psihoanalitičar dr Bruno Batelhajm predstavlja provokativno i stimulativno istraživanje najpoznatijih bajki. On otkriva pravi sadržaj priča i pokazuje kako ih deca mogu iskoristiti da bi se izborila sa svojim zbunjujućim osećanjima i strepnjama.
Trnova Ružica
I Slikarkina Trnova Ružica je metafora za jedno istorijsko vreme i sećanje na nekadašnje lidere, vođe, (Princ, Kralj, Lenjin, Tito). Cvetovi su zajednički imenitelj u čitavom autorkinom slikarskom radu. I kao etno-aplikacije, rasuti i zašiveni na korsete, Titovu sliku, kolaže, a dominiraju i crtežima. Više od istine koju živimo je da se utopijskim projektima prolitičara može uspavati ne samo princeza već i čitav narod. Socijalni i drugi tabui koji provociraju, vuku se za nama. Službeno istorijsko pamćenje postaje retrogradno. Projekt o spasiteljskoj ljubavi Trnove Ružice blizak je senzibilitetu femine.
Trnova Ružica Braće Grim
Poručuje: Ljubav i plemenitost pobeđuju. Ne treba biti osvetoljubiv. Bajke su bile integralni deo detinjstva stotinama godina. U tom komunikacijskom kodu Selma Đulizarević stvara ambijentalnu bajku za i decu i odrasle. Inteligentno i provokativno u kolažima i krinolinama mimikrijskim i subverzivnim sredstvima stvara ugodnu ambijentalnu bajku koja očekuje povratak princeza i heroja-prinčeva. Ideološki fenomeni i socijalni plan zaklonjeni su umetničkim konceptom u znaku obilja cveća koje referiše na ljubav i rajske vrtove. Aritmija vremena obeležena je rasutom pažnjom, zgusnutom svakodnevicom i stereotipima. Uprkos svemu, Selma Đulizarević Karanović je deo generacije ubeđene da se i umetnošću svet može menjati.
Ljiljana Ćinkul
Selma Đulizarević Karanović
Rođena u Sarajevu 1967. godine. Studirala na Odseku za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirala na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, 1994. godine. u klasi profesorke Milice Stevanović. Na istom fakultetu završila poslediplomske studije 1997. godine. Stekla je zvanje doktora umetnosti iz oblasti slikarstva pod mentorstvom profesorke Anđelke Bojović 2012. Godine. Član je ULUSa od 1995. Godine. Samostalno je izlagala 20 puta u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Belgiji od 1991. godine. Učestvovala je na preko 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovala na važnijim grupnim izložbama ULUSa od 1995. godine. Učestvuje na izložbama kao što su Međunarodni bijenale umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu, Internacionalni bienalni festval portreta (INTERBIFEP) u Tuzli, Bosna i Hercegovina i Hanga Forum u Japanu. Učestvovala na Simpozijumu i radionici u organizaciji OISTAT (International Organisation of Scenographers, Theatre Architects and Technicians), sa članovima CDG (Costume Design Group), u Istanbulu 2010. godine, pod nazivom Cultural Exchange Between East and West: Kaftan and Its Influence in Fashion. Radi kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na Grafičkom odseku.